IMDb

Preko trnja entuzijazma do filmskih zvezda

Dok je većina današnjih uspešnih internet biznisa nastala u eri World Wide Weba, najčešće uz jaku finansijsku podršku, postoji i jedan manji broj sajtova koji su prošli kroz sve faze razvoja mreže, od Usenet grupa pa do internet sajtova kakve danas poznajemo. Gotovo po pravilu, ovakvi sajtovi nastali su iz čistog entuzijazma pojedinaca ili manjih grupa ljudi okupljenih oko istih ideja, koji su uglavnom svoje hobije i interesovanja kombinovali sa istraživanjem najnovijih tehnologija, što se pokazalo kao dobitna kombinacija. Međutim, uspeh ponekad ume da iznenadi, naročito ako na njega niste računali – sa posećenošću sajta rastu i potrebe za novcem i vremenom potrebnim za održavanje, te nastaje borba između težnje da se ne pogaze početne ideje, s jedne strane, i obaveze da se zadovolje zahtevi onih koji nude potreban novac s druge strane – što najčešće vodi gaženju početnih ideala. Da to ne mora uvek da bude tako, pokazaće nam malo putovanje kroz vreme sa filmskim portalom imdb.com.

Čitava stvar krenula je od Britanca Kolina Nidama (Colin Needham), programera po struci i filmskog fanatika po opredeljenju. Čovek koji je za nedeljno popodne uobičavao da pogleda po 10 filmova zaredom, oko 1100 filmova godišnje, ubrzo shvata da mora da vodi evidenciju o filmovima koje je pogledao kako bi izbegao da ih iznajmljuje ponovo, a to postiže kreiranjem lične baze podataka. Godine 1989, kada Internet još nije ni postojao, Nidam se pridružio Usenet njuz-grupi rec.arts.movies, koja se razvila iz diskusije uglavnom muških studenata američkih univerziteta o najzgodnijim glumicama i filmovima u kojima su glumile. Vremenom je ova njuz-grupa počela da dobija obrise ozbiljnije organizacije, tako da je već u oktobru 1990. godine imala oko 23000 postova, pokrivajući oko 10000 filmova i TV serija, uz podelu na četiri liste koje su pokrivale glumce, glumice, režisere i pokojne filmske stvaraoce (popularna the dead list). Nidam je uočio da je čitava stvar neupotrebljiva bez mogućnosti pretrage, pa je kreirao Unix shell skriptove koji su omogučili pretraživanje četiri liste, i tako je nastala rec.arts.movies movie database, preteča IMDb-a. Osnovna Nidamova ideja bila je da ova lista bude besplatna baza informacija o filmovima i svemu u vezi s njima, koju bi održavali entuzijasti. Baza je ostala manje-više u istom obliku do 1993. godine, uz dodatak još tri liste i mogućnost ocenjivanja filmova ocenama od jedan do deset.

Prelomna godina za IMDb bila je 1993, kada je baza dobila web interfejs i prostor na Internetu zahvaljujući pomoći katedre za kompjuterske nauke Univerziteta u Kardifu. Već od samog početka, univerzitetski serveri prikazivali su po stotinak stranica dnevno, da bi taj broj ubrzano rastao sve dok nije premašio kapacitete univerzitetskog servera, tako da je Nidam 1995. godine pokušao da smanji opterećenje postavljajući sajt na servere još devet univerziteta u svetu. Međutim, fantastičan dotok podataka koji je pristizao od korisnika doveo je do granice izdržljivosti i servere i dobrovoljce koji su pojedine delove sajta održavali. Nastavak rada zahtevao je novac, do koga se moglo doći jedino komercijalizacijom sajta. Krajem 1995. godine Nidam je morao da odluči da li će od IMDb-a napraviti biznis, ili će jednostavno da odustane od cele stvari, koja mu je oduzimala sve slobodno vreme i energiju. Uprkos brojnim negativnim reakcijama IMDb zajednice, koja je pratila tadašnje trendove protivljenja komercijalizaciji Interneta, Nidam je krajem 1995. godine osnovao kompaniju Internet Movie Database i sajt imdb.com prvi put postavio na komercijalne servere. Krug ljudi koji je učestvovao u kreiranju IMDb-a dobio je akcije kompanije, ali je većina njih zadržala svoje dnevne poslove, nastavljajući da radi na IMDb-u u slobodno vreme. Tendencija rasta količine podataka koju je valjalo obraditi nastavila se i posle komercijalizacije IMDb-a, pa iako su prihodi od reklama i ugovora bili dovoljni da pokriju troškove rada servera i minimalne plate za zaposlene, situacija je opet počela da liči na onu pre osnivanja kompanije – kada su se zaposleni opasno bližili tački pucanja od količine posla koju su morali da obave. S današnjeg stanovišta pomalo je teško razumeti kako sajt sa tolikom posetom nije mogao da zaradi dovoljno da bi zaposlio još ljudi, ali treba imati u vidu da govorimo o 1996. godini, kada je komercijalizacija Weba bila još u začetku.

Upravo u ovim teškim vremenima po IMDb, čije je rukovodstvo odbijalo da proda kompaniju nekome ko će je očerupati i ostaviti, pojavio se Džef Bezos (Jeff Bezos), vlasnik Amazona, koji je upravo planirao da asortiman svog web sajta proširi video kasetama i DVD-ovima. IMDb je izgledao kao savršeno mesto za prodaju Amazonove nove robe, tako da su se Bezos i Nidam veoma brzo razumeli, i IMDb je 1998. godine prešao u vlasništvo Amazona. Finansijski problemi IMDb-a ovom kupovinom bili su rešeni, zaposleno je još ljudi i, što je najvažnije, ljudi iz IMDb-a nastavili su da rade isto što i ranije.

Danas IMDb opslužuje preko 60 miliona strana mesečno i nalazi se među prvih 50 svetskih sajtova po posećenosti, pružajući najdetaljnije moguće informacije o skoro svim ostvarenjima sedme umetnosti, kao i o mnogim srodnim oblastima. Čitavu mašineriju održava svega stotinak ljudi, koji u pravom sajber maniru rade sa različitih krajeva sveta, i dalje vođeni entuzijazmom iza kojeg je konačno stao i zasluženi novac. Što se Holivuda tiče, sajt je nezaobilazno mesto na kojem se svaki film mora naći, a ukoliko neki film ne postoji u IMDb-u, verovatno se ne treba ni truditi oko njegovog gledanja. U svakom slučaju, ova priča nas uči da kod planiranja svojih poduhvata prvo pomislimo na to šta znamo i volimo da radimo, a ne na čemu bismo mogli da zaradimo – ovo drugo uglavnom dođe samo po sebi ako se bavimo prvim...

Dejan STEFANOVIĆ