Skoro pa operativni sistem „za poneti”

Evo praktičnog načina za transformisanje USB fleš memorije ili iPod uređaja u portabilni operativni sistem. Da budemo precizniji – ne toliko sistem, koliko sve što s njim ide. Naime, kompanija RingCube napravila je specijalizovan softver čija je namena „obmotavanje” oko instaliranog Windowsa XP na bilo kojoj mašini. Dovoljno je da računar domaćin na sebi ima Home ili Pro ediciju najpopularnijeg Microsoftovog izdanja, bez obzira na, recimo, nedostatak jezičke podrške. Za uzvrat možete sa sobom poneti sve što vaš desktop računar čini posebnim: podešavanja, dokumenta, pozadine, ikonice, pa čak i programe!

Instalacija započinje prijavljivanjem i odabirom željenog uređaja. Proveravaju se brzina i slobodan prostor na izabranom disku, prikupljaju prateće informacije i, najzad, inicijalno se kopiraju dokumenti i postavke sistema. Iako je ovakvo portovanje „parčeta” OS-a na USB ili Appleove uređaje sasvim pravolinijsko, na Netu se mogu naći i odgovarajući demoi. Čak i ako vam oni nisu potrebni, nije na odmet pogledati video sa promocije jedne od ranijih verzija MojoPaca iz 2006. godine. Razlog leži u činjenici da su tokom prezentacije krajnje ležerno (a naizgled slučajno) ispustili kvalitetan laptop, samo da bi dokazali da sve što im je potrebno može da stane na iPod jednog od demonstratora...

Kako sve to funkcioniše? Rešenje je krajnje jednostavno: računar na koji je priključen uređaj sa instaliranim MojoPacom radi uporedo sa ovako pokrenutim virtuelnim sistemom. Dovoljno je prijaviti se lozinkom i korisničkim imenom koje ste kreirali i naći ćete se u poznatom okruženju. Nadalje se tu mogu instalirati svi programi koje želite: Photoshop, paket Office, pa i igre. Sa hardverske strane sistem će se ponašati identično kao i domaćin, tako da će pored potencijalno brze grafike MojoPac lako koristiti štampač ili druge periferne uređaje. Pristup Internetu se podrazumeva, a jedina stvar koja pokazuje da se ovde radi o uporednom sistemu jeste toolbar na gornjoj ivici ekrana. Tu se pored opcija za odjavljivanje i sitnijih podešavanja krije i jedini način za privremeno vraćanje na matični OS. Klasične kombinacije tastera ne rade, a razlog leži u činjenici da sistemi nisu svesni jedan drugog. Potpuna izolacija znači da prosečna Mojo seansa ne ostavlja nikakve tragove, ali je s druge strane „učaurenost” potpuna, te se ne može pristupati particijama računara. Inače, samo pokretanje i učitavanje korisničkog profila traje nekoliko desetina sekundi, dok je „tabovanje” između matičnog i Mojo sistema gotovo trenutno.

Da se ne lažemo, neke stvari ipak ne rade onako kako je predviđeno. Recimo, pozivanje ’Win+R’ je kao rezultat imalo Run dijalog na host računaru (bez preuzimanja fokusa), dok je Mojo ostajao blago tupav... S druge strane, ovo je projekat u povoju, sa krajnje originalnim pristupom i idejom, a i podrška za Vistu je na pomolu. Uprkos nedostacima, teško je odoleti custom instalacijama, IM klijentima i svim pratećim bonusima koje nošenje virtuelnog „Modžoa” vuče sa sobom.

Miloš KNEŽEVIĆ